ŽARKOV NEIZBRISIVO TRAJNI DAN

Piše: Vida Ognjenović

Zašto se knjiga Žarka Lauševića “Godina prodje, dan nikad” po mnogo čemu razlikuje od drugih? Ništa u ovoj knjizi nije šablonsko, ni površno, ništa razmetljivo, sračunato na brzi utisak. Briljantno napisana knjiga o danu koji nema kraja.

Moglo je da se pretpostavi da će Žarko Laušević napisati ovu knjigu. Bilo je prirodno i očekivanje da će ona biti dobra, jer se njegov glumački postupak izrazito odlikovao pažljivom, skoro književnom analizom kojom je radoznalo i predano odgonetao predloženi tekst. Uspevao je da kao glumac do kraja raščita i najsloženije dramske likove. Da ih pažljivo razloži na delove, kao što kakav vrhunski časovničar rastavlja satni mehanizam na sićušne nazubljene kolutove i opruge. A onda da ih iznova sastavi, prosvetli i preuredi da na sceni kuckaju u besprekornom ritmu, ali vazda se trudeči da ostanu pomalo nedokučivi, taman toliko da se gledalac ni trenutka ne upusti u lagodno predviđanje ishoda, po naviknutom modelu. Međutim, ova briljantno napisana knjiga o danu koji nema kraja, nadilazi sva očekivanja i smele, ranije pretpostavke o njoj. Po mnogo čemu se razlikuje od onih u svojoj vrsti. Ništa u njoj nije šablonsko, ni površno, ništa razmetljivo sračunato na brzi utisak, a još manje na postizanje sažaljenja ili bilo koje indulgencije. Laušević je napisao surovu knjigu, jednu vrstu obračuna sa sobom, ali bez ikakvog malograđanskog uživanja u samopovređivanju. Ova knjiga je čas emocionalne anatomije. Nije pisana perom, kako se to metaforično kaže, nego vivisekcijskim sečivom kroz sopstvenu intimu i postupke koji su prouzrokovali tragične ishode, ne štedeći u tom žestokom samoispitivanju nijedan deo svoje ličnosti.

U zatvorskom dnevničkom svedočenju o svojim doživljajima, i razmišljanju o neslobodi kao stanju zatupljenosti pa i poništenju mnogih humanih poriva, on uspeva da ukroti svaku bolećivost u izboru i opisu pojedinosti, kao i da izbegne zamku naknadne intervencije u sledu događanja ili u prikazu ključnih činjenica. Nije podlegao ni izazovu napadnog literarizovanja materijala, ni kvazi filosofskoj relativizaciji najtežih pitanja, oslanjajući se na udaljavanje od njih protokom vremena, čemu bi malo koji pisac u ovakvom slučaju odoleo. Naprotiv, držao se striktno i hrabro škrtosti u iskazu, da bi ostao što bliže surovoj istini doživljenog, ma kako bolna ona bila po ruku koja je zapisuje. Imponuje to monaško ustezanje, ta dosledna askeza u postupku izlaganja sopstvene stradalačke priče. To čini da se tekst čita kao grubo istinito svedočanstvo, daleko od onih retuširano pitkih naknadnih interpretacija kojima se traži samilost čitaoca.

“KANjOŠ“ Jednu od svojih najznačajnijih pozorišnih uloga Žarko Laušević je ostvario u drami Vide Ognjenović “Kanjoš Macedonović”. Drama je, u režiji Vide Ognjenović, premijerno izvedena 1989. godine, na sceni Budva grad teatra. Uloga Kanjoša Lauševiću je donela priznanje “Zoran Radmilović”, kao i nagradu Grada teatra.